БАЈКА
Некада давно, у универзуму паралелном са нашим, живео је чаробњак Чаробни Чаробњаковић који је био краљ Чаробне земље. Он је имао сина по имену Бели,стаситог момка црне косе.
Једнога дана зидине чаробног замка су експлодирале и у Чаробњаковићево краљевство упала је група мрачних сенки, јер као што се може и претпоставити, ни паралелни универзум није поштеђен насилника и оних жељних власти. Чаробњаци поскидаше своје шпицасте шешире и извукоше чаробне штапиће, бацајући чини и уроке на све стране. Тако од једне мрачне сени настаде мува, од друге жабац који је поједе, а од треће рода која се устреми на жапца. Да, да, чаробњаци знају бити веома духовити. Из замка изађе и сам краљ Чаробни, једним покретом руке заустави борбу и рече: „ Позовите ми свога вођу, ја ћу се борити са њим!“ Једна сенка склизну и оде по вођу. У царству је владала мртва тишина док су зрнца песка из пешчаника на Чаробњаковићевој руци полако текла, бројећи сате и минуте до двобоја. Сви су ишчекивали долазак Томе Олујнорођеног, који се појави јашући вихор. „ Добро вече, Чаробни!“,зачу се Томин глас налик хуку урагана. Тај звук пропрати бљесак муње која је пратила бачену чин. Чаробњаковић одби напад са осмехом, али се на Томин покрет руке ураган претвори у џина који ухвати чаробњака и брзином несхватљивом људском оку одведе га у Томину тврђаву.
Видевши да му је отац нестао, Бели оседла белог коња и крену у потеру. Стигао је до реке која дели земљу на пола и видео једнорога како пасе траву. Опчињен нестварним изгледом животиње коју је мало људи видело, Бели остаде без даха неколико тренутака. Када се приближио желећи да га дотакне, испред њега искочи страшни змај са седам глава и рече му: „ Знам ко си и шта тражиш. Ако ме обориш, даћу ти три ствари које ће ти помоћи у ономе што си намерио. Ако паднеш, ја ћу те појести!“ Бели је пристао и борба је дуго трајала. Нико није попуштао. Тада аждаја искористи трик, јер су аждаје по правилу превртљиве и нису часни борци, па подметну реп Белом под ноге. Бели посрну и таман кад га хтеде докачити пламен из змајевих уста, једнорог се претвори у девојку, тако лепу, да се и црвено сунце паралелног универзума насмејало од милине. „ Стани!“,нареди она змају који је понизно послуша. „ Видим да си храбар јунак. Сигурно ти се мој отац нешто замерио. Ја сам Рада, ћерка Томе Олујнорођеног. Он некада претерује у својим ратним играма. Помоћи ћу ти да оствариш свој циљ.“ Девојка пружи Белом гранчицу, длаку и камен. „ Ако желиш у замак,лупи каменом о зид и он ће се срушити. Ако те почну јурити и сустизати,баци грану и изникнуће шума, а ако прођу шуму, запали длаку и ја ћу доћи.“ Бели се захвали и обећа себи да ће потражити девојку кад ослободи оца, јер, будимо искрени, не би му она помогла да се није мало заљубила у њега, зар не? Послушао је и искористио сваки дар, каменом је разбио зид ветровитог замка, гранчицом зауставио хорду тамних сенки која га је пратила. Оца је извукао из тамнице, јер сваки добар јунак буде и спасилац. Када је помислио да је безбедан, однекуд се створи Олујни Тома! Бели брзо запали длаку, јер ко ће се боље са Томом обрачунати од Раде! Таман је Тома потегао ураган, кад Рада повика: „ Не желим да радиш то! Он је љубав мог живота! Храбар је и честит!“ Томи задрхта рука и од урагана настаде пролећни лахор. „ Кћери моја, па он ми се успротивио, узео је мог заробљеника!“ „Чему заробљеници и борбе? Побогу, оче, па не живимо на планети Земљи! Удаћу се за њега и тачка!“ Као и сваки добар отац, Тома је попустио. Ни тај Бели није изгледао као лош момак, а Чаробни је достојан противник. Прихватио је њихово венчање и дао им пет товара блага. Повремено само уздахне што није могао да освоји Чаробну земљу и тад се на нашој планети деси летња олуја.
Рада и Бели су живели срећно до краја живота, а да би показали свима да је љубав важнија од сваке мржње, у пролеће пошаљу на планету Земљу, у наш мали универзум, лагани лахор кој преко ноћи створи цветове на ливадама. Те цветове знамо као беле раде.
Филип Ђорић 6/1
2. место на конкурсу „Јара Лабуд“
АКТИВ СРБИСТА ОШ ,,РАДА МИЉКОВИЋ" 